Pi­še: Če­do­mir An­tić

U po­li­tič­kom po­gle­du taj­ni snim­ci raz­go­vo­ra jav­nih lič­no­sti ne­ma­ju ve­li­ku vri­jed­nost. Kao da su gra­đa­ni to­li­ko ogra­ni­če­ni da iz jav­nih na­stu­pa ne mo­gu da pro­nik­nu u su­šti­nu lič­no­sti i ka­rak­te­ra oso­ba ko­je u eri in­for­ma­ci­ja do­slov­no pro­vo­di ži­vot za­jed­no s jav­no­šću. Mi­la­no­vi­ćev su­sret s hr­vat­skim neo­sub­no­rov­ci­ma - ko­je ta­mo sa­svim ne­tač­no na­zi­va­ju „bra­ni­te­lji­ma“ (od de­set mje­se­ci ra­to­va­nja oni su šest mje­se­ci na­pa­da­li), ko­ji su srp­sku ze­mlju „od­bra­ni­li“ i oči­sti­li od Sr­ba – pro­šao je u uobi­ča­je­nom to­nu i sa­dr­ža­ju. Ni­šta tu ni­je bi­lo iz­ne­na­đu­ju­će. Mi­la­no­vić je pri­je go­di­nu da­na ostva­rio isto­rij­ski re­zul­tat na iz­bo­ri­ma. Po­sle če­ti­ri go­di­ne pri­lič­no ne­u­spje­šne vla­de, ko­ja je vo­di­la dr­ža­vu u te­škim okol­no­sti­ma, bez po­dr­ške tra­di­ci­o­nal­nih usta­no­va, na­kon po­ra­za pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke sa­par­tij­ca u bor­bi za dru­gi man­dat – što se do­go­di­lo pr­vi put u isto­ri­ji Hr­vat­ske – Mi­la­no­vić je čak uspio da se iz­bor­nim re­zul­ta­tom iz­jed­na­či sa tra­di­ci­o­nal­no naj­po­pu­lar­ni­jim HDZ-om. Ka­ko mu je to po­šlo za ru­kom? Jed­no­stav­no, uspio je da ot­me dio bi­rač­kog ti­je­la HDZ-a. Bu­du­ći da su hr­vat­ske so­ci­jal­de­mo­kra­te još kao ko­mu­ni­sti uvi­jek bi­li na­ci­o­nal­no ori­jen­ti­sa­ni – bio je to dio kon­cep­ta rje­ša­va­nja ju­go­slo­ven­skog na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja ko­ji je de­fi­ni­san pri­je de­ve­de­set go­di­na – te na­ci­o­na­li­stič­ka kam­pa­nja za nje­ga ni­je bi­la na­ro­či­to opa­sna. I Ra­čan je ra­dio slič­no, ali se Mi­la­no­vić po­ka­zao kao ve­ći maj­stor u tom po­slu.
Pri­zna­jem da ne ra­zu­mi­jem zbog če­ga su srp­ske vla­sti to­li­ko lju­te... Sni­mlje­ni raz­go­vor je, mi­slim, naj­ne­pri­jat­ni­ji upra­vo zbog ne­vje­ro­vat­ne do­ze snis­ho­dlji­vo­sti i opor­tu­ni­zma ko­je je Mi­la­no­vić po­ka­zao. Biv­ši pre­mi­jer, di­plo­ma­ta i pred­sjed­nik ve­li­ke stran­ke po­ka­zao je da ne zna za šta su se bo­ri­li nje­ni osni­va­či i da mu je iz­u­zet­no va­žno da se do­dvo­ri i umi­li gru­pi za ko­ju vje­ru­je da ba­šti­ni usta­ške tra­di­ci­je. Nje­go­vim sa­go­vor­ni­ci­ma je čak bi­lo ne­pri­jat­no.
Mi­la­no­vić će po­sle ovo­ga ipak do­bi­ti vi­še gla­so­va ne­go što je oče­ki­va­no. Za­ni­mlji­vo je, me­đu­tim, da na­kon po­bje­de Hrvat­ske u ra­tu pro­tiv ta­mo­šnjih Sr­ba, po­sle sank­ci­ja i za­vo­je­vač­kog ra­ta NA­TO-a, či­nje­ni­ce da je Za­greb me­đu pr­vi­ma pri­znao Ko­so­vo, da se vla­da u Be­o­gra­du ne ba­vi kra­ji­škim Sr­bi­ma... Još uvi­jek ži­vi ta­ko ra­ši­re­na, sna­žna i buj­na mr­žnja. Ni­je to sa­mo glu­ma pred neo­sub­no­rov­ci­ma. Uvje­re­nje da su Sr­bi „ša­ka ja­da“, da su isto­rij­ski po­ku­ša­va­li da osvo­je sve su­sje­de, go­vo­ri o po­zna­va­nju isto­ri­je ko­je je na ni­vou pro­sječ­ne pi­lja­ri­ce. Bu­gar­ska je, na­i­me, to­kom pro­te­klih sto­ti­nu go­di­na u dva na­vra­ta dr­ža­la pod oku­pa­ci­jom 30 od­sto cen­tral­ne Sr­bi­je (do Mo­ra­ve). Sr­bi­ja ni­ka­da ni­je oku­pi­ra­la dje­lo­ve Bu­gar­ske. Ne­ke usta­še vje­ru­ju da su Sr­bi oku­pi­ra­li Hr­vat­sku 1918. i 1945. go­di­ne. Pr­vi put je srp­ska voj­ska če­ka­la na gra­ni­ca­ma Srp­stva dok je iz Za­gre­ba ni­su po­zva­li, ka­ko bi svo­jim do­la­skom pre­ba­ci­la Hr­va­te u ta­bor po­bjed­ni­ka. Za­to je je­dan hr­vat­ski po­li­ti­čar sje­dio me­đu po­bjed­ni­ci­ma na Pa­ri­skoj mi­rov­noj kon­fe­ren­ci­ji. Ako je 1945. iz­vr­še­na srp­ska oku­pa­ci­ja, ka­ko to da su Hr­vat­skoj pri­klju­če­ne Istra i Ba­ra­nja, a da Kra­ji­na ni­je do­bi­la auto­no­mi­ju? Hr­vat­skoj je da­ta uni­tar­na re­pu­bli­ka, a Sr­bi­ja je do­bi­la auto­nom­ne po­kra­ji­ne... Cr­na Go­ra do­bi­la re­pu­bli­ku, a Kra­lje­vi­na Dal­ma­ci­ja ni­je... Mo­žda se sve do­go­di­lo za­to što je Broz bio pri­kri­ve­ni Šu­ma­di­nac? Za­ni­mlji­vo je i ka­da na­ri­ču o 1991. go­di­ni. Ra­to­va­li su sa tru­lom SFRJ i JNA či­je je vođ­stvo li­stom bi­lo hr­vat­sko: Me­sić, Mar­ko­vić, Ka­di­je­vić, Jur­je­vić...
Po­red ne­ra­ci­o­nal­nog po­gle­da u pro­šlost, za­bri­nja­va od­nos pre­ma hr­vat­skom fa­ši­stič­kom po­zdra­vu... Ali to je Mi­la­no­vić, od sve­ga to­ga će vje­ro­vat­no sa­mo ima­ti ko­ri­sti – po­li­tič­ka ži­vo­ti­nja.
U re­gi­o­nu po­sto­ji po­li­ti­čar ko­ji jav­no go­vo­ri sve ono što Mi­la­no­vić ša­pu­će rat­nim ve­te­ra­ni­ma i neo­sub­no­rov­ci­ma. Mi­lo Đu­ka­no­vić je u vi­še pri­li­ka go­vo­rio o Sr­bi­ji kao o pri­jet­nji i re­me­ti­lač­kom fak­to­ru. Za raz­li­ku od nje­go­vih iz­ja­va iz vre­me­na ra­ta, sa­da je na li­ni­ji na ko­joj je pro­sje­čan hr­vat­ski pred­sjed­nik op­šti­ne bio 1992. go­di­ne. Gr­di srp­sku cr­kvu – je­di­ni je evrop­ski po­li­ti­čar 21. vi­je­ka ko­ji kao po­li­tič­ki pro­gram usva­ja stva­ra­nje no­ve na­ci­o­nal­ne cr­kve. Još je nje­gov DPS čla­ni­ca So­ci­ja­li­stič­ke in­te­r­na­ci­o­na­le! Isti je za naj­ve­ćeg srp­skog ju­na­ka 20. vi­je­ka iz­ja­vio da je te­ro­ri­sta. Za de­mo­krat­skog srp­skog pre­mi­je­ra je bez do­ka­za jav­no re­kao da sto­ji iza jed­nog ubi­stva u Cr­noj Go­ri... Da ne go­vo­ri­mo o stal­nom Đu­ka­no­vi­će­vom mi­je­ša­nju u unu­tra­šnje stva­ri Sr­bi­je – iako je cr­no­gor­ska ma­nji­na u Sr­bi­ji po broj­no­sti na ni­vou ra­ri­te­ta, dok se za Sr­be iz Cr­ne Go­re ne bri­ne - baš kao što ga ni­je bri­ga ni za na­rod iz Cr­ne Go­re ko­ji ži­vi na Ko­so­vu ili u Srp­skoj.
Na­še vla­sti Mi­la­no­vi­ća gr­de, ti­me uče­stvu­ju u hr­vat­skoj iz­bor­noj kam­pa­nji, a iz sa­svim ja­snih lič­nih i stra­nač­kih se­bič­nih in­te­re­sa ni ne spo­mi­nju Đu­ka­no­vi­ća. Za­to je po­li­ti­ka Sr­bi­je su­štin­ski ne­si­ste­ma­tič­na i ne­prin­ci­pi­jel­na.
Na dru­goj stra­ni, po­sta­vi­mo pi­ta­nje da li bi, da je bi­lo ko u Sr­bi­ji bio sni­mljen dok go­vo­ri slič­ne stva­ri pro­šao bez re­ak­ci­je zva­nič­ne Pod­go­ri­ce? Na­rav­no da ne bi.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)